Kad srce boli
Boli me. Boli, boli iz dna dusa, razvaljuje. Nisam verovala kad ljudi kazu boli me dusa. Svaki put kad pomislim na njega, samo me zaboli, i onda boli, boli, boli. I nikada nije bilo tako, nikada u zivotu nisam osetila bol.
Boli me sto mi se svidja, svidja da umrem od svidjanja. Bole me ove suze koje svako vece same krenu. Boli me sto zavrsava moje recenice, sto se smeje najlepse na svetu i grli najjace. To posobno. Volim da se grlim. Volim da me grli najjace.
Volim sto je spontan, i sladak, i dugovit i skroman, i sto je veseo i rasterecen.
Boli me sto ga nista ne zanima, boli me sto nece da se zeni nikada u zivotu, bole me poruke njegove bivse koje jos uvek vise na frizideru, ulosci, maskara i gel za tusiranje u kupatilu. Boli me sto ne znam nista vise o tome sem da je bivsa. Ni ne zanima me. Boli me sto osecam da ga je razocarala u ljubav...u ljubav koju bih mu nesebicno pruzila.
Boli me sto ne pamtim da mi se neko ovoliko dopao, boli me sto on to ne primecuje ili primecuje ali ne shvata koliko je to ozbiljno.
Boli me sto odemo na pice, sedimo satima, smejemo se i pricamo o nekim kul stvarima, o stvarima koje nas cine srecne ali ne one prave, ne o emocijama, ne o nama. Boli me sto cutimo o nama, kao da nam te noci nije bilo prelepo. Boli me sto ima toliko momaka koji mi nude svet na dlanu, boli me sto uporno pokusavam da drugome dam priliku, a duboko moje srce zna da je on jedini kojeg zelim. Boli me svaka noc, svaka. Kada padne noc, tada se valjda razum smiri, a tisina govori umesto srca.
Ma koliko pokusavala da sebe odgovorim od njega jer je on tolika hladovina da ga jedino zanimaju zurke, zezanja, ludilo, koliko god se ne videla s njim u buducnosti, znam da je on jedina osoba s kojom bih proputovala ceo svet i provodila dane i noci u svakom trenutku gde god se nalazila i ma s kim god bila. Treba mi njegova ljubav. Treba mi on da bude pored mene. I ma koliko nasla razumnih razloga da on nije za mene, ovo srce me razapinje bolom. Kapiram da se buni, kao i stomak kad je gladan.
To sve sto ja osecam, i sav ovaj bol o kome pisem, on nema pojma da postoji. Ja sam brbljiva, ja sam srecna, ja sam raspolozena. I jesam, zaista. Ali on nije svestan koliko mi se svidja.
Na osnovu svega ovoga, jedino racionalno resenje je da mu kazem da mi se svidja, ali ma koliko hrabra bila i ma koliko se nicega u zivotu ne plasim, njegovog odgovara se plasim kao nikada nicega u zivotu, vise nego mraka kad sam bila dete. Ne mogu mu reci da mi se svidja kad... ne mogu.
I kao sto rekoh, svega ovoga on nije svestan. Kada bi procitao ovo, rekao bi ovo nema sanse da je ona pisala za mene. A jesam, znate i sami. I sve sto zelim s njim, za sve bih morala ja da se potrudim, bas, i da nijednog trenutka ne pokleknem znajuci da radim ono sto moje srce zeli. A ne znam da li sam spremna na to. Ne spremna, nego hrabra. Navikla sam da mene momci osvajaju, i to onako bas lepo, staromodno. I kako sad ja, puna emocija, ciste duse da stanem pred njega a da postupim takticno, kako u ovam bezosecajnom brzom svetu, kako, kad sam od srca sva?
Kako kad sam naivna za ovaj svet? Dok ljudi ne izgovere nesto, ja nijednog trenutka ne bih pomislila da se tako nesto dogadja. Plasim se jer razmisljam o svim zenama koje moze da ima, plasim se da ne budem povredjena, a vec znam da sam na klackalici. Kako da budem sa njim a da mu se ne predam? Kako da kalkulisem s emocijama kad je on u pitanju?
Sada kada se vidim sa njim, ja sam presrecna. Kad se rastanemo, ja ne budem i dalje srecna, naprotiv, ja se toliko rastuzim. Vracam film o stvarima o kojima smo pricali shvatajuci koliko sam malena u njegovom zivotu.
Pre nisam imala problem ni sa cim o cemu sad pisem. Pre ne bih nijednog trenutka pomislila kako je on sa nekom drugom devojkom, pre sam bila rasterecena svih tih bezveznoh prisutnih stvari jer sam se osecala voljeno i nisam imala razloga za brigu, bila sam dobra osoba i uz njega jos bolja. A uz ovog sada, mislim da se pretvaram u psihopatu. Kad god mi kaze da ide negde, ja zamisljam copor zena u toplesu koju masu sisama ispred njega.
Ubija me nesigurnost, ubija. Na pocetku nisam bila svesna kako je kul, nisam uopte razmisljala o njemu, bila sam svoj covek i bolelo me uvo za sve. I sada ja imam svoj svet i ne krojim ga po njemu, nikako. Al znate kad sad da me pozove, izasla bih izpred da ga vidim. Ne znam, ubice me ove emocije u kasne sate, ubiti!
https://youtu.be/dhm0K5hEEz8?list=RDfRLu49ZbtxA
Ne mogu da se ne nadam, ne mogu da ne verujem. Ne mogu kad umirem koliko mi se svidja. Ne mogu jer necu da omatorim i razbolim se jer nisam slusala svoje srce. Nemam pojma kako cu, znam koliko me boli, ne mogu vam opisati. Nemam hrabrosti i jako sam nesigurna, al znam da je on osoba s kojom zelim da budem u svakom trenutku svog zivota.